Šta budi ljubav u nama? Onda kada si je prvi put ugledao po narandžastom zalasku ili kada je on rekao baš tu reč kojoj si se potajno nadala? Pravu ljubav vidim kao snagu čiste neiksvarene želje. Dođe tako neki trenutak u životu kada odlučiš da pokloniš svoju ljubav nekome i da ne tražiš ništa zauzvrat. Dešava se u svakome od nas, ali kada se mozaik sklopi, neretko podseća na vatromet. Iznenada se osećaš živim i sve odjednom dobija smisao. Sve što radiš i svaka ruta kojom ideš je ispravna, osećaj je sveprožimajući.
Svoje granice probijamo onda kada iskoračimo u nepoznato. Nesigurni smo i plašljivi, pojačanih čula, skoncentrisani, ali u tim situacijama često smo i nesputani – samo svoji. To je upravo ono što se desilo mojim mladencima Jeleni i Pavlu. Verovali ili ne, nedavno sam se susreo sa ljudima koji svoju ljubav neguju još od srednje škole. Podrazumeva se da na prvu to nisam mogao da odgonetnem, jer ko još ide i deli takve detalje iz svog života sa strancima. Moderna vremena i ponašanje ljudi u njima uče nas da je tako nešto nemoguće, e pa ovi dragi ljudi uverili su me u suprotno.
Bilo mi je posebno zadovoljstvo upoznati Danielu i Božu. Razumeli smo se lako jer nam se razmišljanja i estetika poklapaju. Uz malo sreće dan koji smo odabrali počastio nas je prelepim zalaskom i to baš na jezeru. Njih dvoje su prirodni i spontani. Iz takvog odnosa proizilaze fotografije sa venčanja koje ostavljaju bez daha i koje će siguran sam oduševiti ovo dvoje zaljubljenih, a bogami i slučajne ili namerne posetioce ovog bloga. Puno sreće vam želim dragi mladenci!
